Jedno od teških i sve težih pitanja koje se danas postavlja pred društvo u celini, i ne samo srpsko, i ne samo regionalno, i ne samo evropsko, nego globalno, jeste pitanje vršnjačkog nasilja.
“Zašto je drug postao meta” bio je naslov panela na Sajmu medija, posvećenog uticaju medija na porast vršnjačkog nasilja. Učesnici Elena Srzetić – Frleta, sociolog, Vlada Arsić – novinar, pisac i autor brojnih dokumentarnih filmova i serija, Marina Brašić, specijalni pedagog i psihoterapeut, pokušali su da uz pomoć moderatora Ivane Milenković iz Udruženja “Drug nije meta”.
Već na samom početku razgovora bili su na vidiku i zaključci: vršnjačkog nasilja ima u uznemirujućem obimu, mediji igraju značajnu ulogu u i inspirisanju i u destimulisanju vršnjačkog nasilja, a najčvršći stubovi oko kojih se i u pozitivnom i u negativnom smislu ovaj društveni problem vrti jesu roditelji. Uloga škole i drugih nadležnih državnih institucija pomalo je skrajnuta.
Voditeljka je podsetila i sagovornike i publiku da je za globalni problem ova društvena pojava priznata i postala deo velikih nacionalnih medijskih kampanja nakon samoubistva troje dece Norveškoj 1982. i sličnih tragedija 1990-ih godina u Velikoj Britaniji. Tada se pokazala sva moć medija u pokretanju događanja sa mrtve tačke.
I u našem slučaju mediji su ocenjeni kao potencijalni, preventivni afirmatori pozitivnih vrednosti, kao podrška porodici da bude aktivna u mentalnom ili psihološkom razvoju mladih, kako bi se izbegle neprijatne i čak tragične posledice.
Da bi to uopšte bilo moguće neophodno je pažljivo i brzo detektovati problem, identifikovati nasilnika i žrtvu, pa onda i jednom i drugom pomoći da pravaziđu traumu, pomoći ostaloj deci, najčešće pasivnim svedocima i posmatračima, da na osnovu konkretnih slučajeva izvuku pouke o nužnosti aktivnih pozicija u životu, prijateljske i solidarne komunikacije i definisanja trajnijih vrednosti od onih koje dovode do nasilja.
Povodom medijskog aspekta ovog problema, ukazano je na činjenicu da roditelji danas niti mogu niti treba da izoluju decu od pomalo tajnovitih i roditeljima nepoznatih komunikacija, Jutjuba, Instagrama, Fejsbuka ili uopšte Wi-Fija, ali mogu da u decu usađuju kritički odnos prema svemu tome pa i prema mogućoj zloupotrebi medija, pa samim tim i prema nasilju, posebno vršnjačkom. Pogotovo kad se ima u vidu da nasilje uopšte ne mora da bude izraženo u fizičkom obliku, može da bude u vidu bojkota ili izolacije jednog deteta od strane grupe, na društvenoj mreži, u grupi itd.
Da bi roditelji uopšte bili u poziciji da “kontrolišu” komunikacije svoje dece, moraju i sami da budu edukovani, a to je najčešće beznadežan posao. Upravo u tome leži imperativ da roditelji preventivno deci usađuju empatiju, osećaj odgovornosti i solidarnosti, svest o mogućim negativnim posledicama na drugu stranu u komunikaciji, ali i sposobnost i znanje da se i sami odbrane od “napada”, da kontrolišu svoje profile na društvenim mrežama, kako i sami ne bi postali žrtve.
Naglašena je i uloga tradicionalnih medija, dostupnijih roditeljima, koji tu “nevidljivu” dečju aktivnost mogu da učine “vidljivom” i jasnijom, a nekoliko takvih slučajeva je i navedeno.
U razgovoru je, a povodom odgovornosti roditelja, izneta i zanimljiva činjenica da su se za tribine posvećene bezbednosti na internetu, organizovane za roditelje i decu zajedno, roditelji prijavljivali “u promilima”. Taj podatak je zanimljiv u kontekstu jednog – da se visokotehnološki kriminal preko interneta iz godine u godinu dramatično povećava. To znači, između ostalog, da roditelji svoju decu doživljavaju zdravo za gotovo, kao nešto što su “dobili džabe ili od Boga” pa ih kao takve i (ne) treba tretirati. A kad se dogodi problem uglavnom bude kasno. (Najveći procenat pedofilskih fotografija koje policija zapleni poreklom su upravo – od roditelja, ne iz zle namere nego zbog nemara i neshvatanja situacije!)
Generalna preporuka sagovornika bila je da roditelji sve sporedne i nebitne poslove u životu podrede deci i njihovim potrebama, da sa decom dele dileme i shvatanja, jer je to investicija koja se višestruko vraća.
Na pitanje iz publike zašto nije više ili nije uopšte naglašena odgovornost školskog sistema, države, društva, a jeste samo roditelja, stigao je odgovor da je takva odgovornost nedeljiva i da takva ništa u tom smislu nije moguće uraditi ako to ne uradimo – svi zajedno
