Na pitanja u okviru Izuzetno informativne i atraktivne teme „Mediomer – igra brojeva“, pokrenute na panelu u okviru Sajma medija, odgovore iz svoje vizure pokušali su da daju Milan Kovačević, direktor Gemius Srbija, Darko Jovančić iz Direct Media i Miloje Sekulić, internet i marketing konsultant, Homepage. Izuzetno elokventan moderator bio je stručnjak za odnose sa javnošću Srba Jovanović.

Kao što je i najavljeno, učesnici su izneli svoje stavove, zapažanja i „empirijska“ saznanja o medijskim uticajima iz ugla onih koji prodaju i onih koji kupuju medijski prostor, kolika je stvarna a kolika „izmišljena“ ili „pretpostavljena“ gledanost televizijskih i slušanost radio emisija, koliki su tiraži, čitanost i uticaj dnevnih novina i periodičnih izdanja i da li je njima moguće manipulisati, šta se u tom kontekstu, merljivosti ali i manipulativnosti dešava sa sajtovima i portalima, brojčano u pregledima, šerovima, lajkovima, da li su i koliko podaci koji se distribuiraju u velikim količinama i na raznim nivoima pouzdani, odnosno da li „najčitaniji, najposećeniji i najcitiraniji“ znači zaista to…

U, za „obične“ slušaoce, nadasve stručnoj opservaciji pomenutih problema ukazano je na činjenicu da se, pogotovo u digitalnom okruženju, radi o neverovatno kompleksnim marketinškim postupcima, u okviru kojih se ponekad pojave stotine brojčanih parametara na osnovu kojih treba donositi odluke o svrsishodnosti ili intenzitetu ove ili one kampanje ili izbora ovog ili onog medija, ovog ili onog sajta… U igri (velikih) brojeva moguće su i ne tako retke (velike) manipulacije i zbog toga je problem tumačenja raspoloživog „numeričkog“ materijala od prvorazrednog značaja i zahteva ne samo naporan rad i stručnost nego i iskustvo i kontekstualne analize. Sve može da se meri, ali zbog njihove prirode, nekorektna i čak nelojalna tumačenja rezultata istraživanja najteže je a ponekad i nemoguće sanirati.

Takvo iskustvo i stručnost pogotovo su neophodni u razotkrivanju „prevarnih radnji“, kojima se neki mediji služe da bi, profita radi, „povećali“ slušanost, gledanost, čitanost, posećenost, broj otvorenih strana i slično, jer ni najsofisticiraniji i najefikasniji alati koji se koriste često nisu dovoljni da neki „upad“ verodostojno kvalifikuju i kvantifikuju.

Tako se onaj vrh ledenog brega – detaljno i verodostojno targetiranje, ili formulisanje i strukturiranje reklame, ili preporuka investitoru da u marketinškom smislu postupi ovako ili onako i slično – iako složen i u tom lancu ključni postupak, pojavljuje kao lakši deo posla „odradiv“ na osnovu poznatih i proverenih parametara.

Tokom razgovora potcrtana je i jedna čisto srpska specifičnost, koja je i za njih kao stručnjake naprosto neobjašnjiva. Radi se o neverovatnom crnilu, marketinško-medijskom ekstremizmu, neshvatljivim kontrastima, počev od dizajna pa do sadržaja, koji su se primili i postoje – samo i samo u Srbiji, nigde ni u bližem ni u širem okruženju. Pokušaji da se takvo, sada već trajno stanje objasni, čak ni u okviru velikih mogućnosti struke, nisu bili uspešni, ali su zato marketinške agencije zapravo prinuđene da im se iz razumljivih razloga – prilagođavaju. Zadovoljstvo klijenata je ipak prioritetan cilj i okvir za marketinško delovanje.

U takvom kontekstu, i zbog svega navedenog, u situaciji kada je moguće postaviti laka pitanja, ali je nemoguće dobiti lake i jednoznačne odgovore, jednoglasna preporuka učesnika panela korisnicima usluga je da, i pored nekih razloga protiv, ozbiljne poslove u vezi sa svim tim dilemama povere – profesionalcima. Možda više košta, ali sigurno bolje znaju šta je korisnije uraditi.