Đorđe Balašević, čovek koji je iz uzburkane bonace „panonskog mora“ uspevao da pesmom, srcem i duhom decenijama spaja prijatelje i neprijatelje, lopuže i poštenjačine, stvarnost i fikciju, dobre i loše, bogate i siromašne, cele države sa usamljenim putnicima kroz vreme, umro je u Novom Sadu u 67. godini.
Jedan od najpoznatijih muzičkih filozofa i pesničkih galiota u nadobudnom podneblju između Triglava i Vardara, svima koji su ga voleli a pogotovo onima koji nisu, a onih koji ga nisu poštovali ionako nije bilo, ostavio je u nasleđe basnoslovno muzičko-pesničko blago, bez kojeg bi naša nacionalna kulturna, muzička, pa i politička riznica bila manje dostojna boljeg dela sveta u kojem se svi zajedno uzajamno tražimo i prepoznajemo.
Proslavljeni borac misli i vitez duha bio je na Beogradskom sajmu u dva navrata, oba puta tokom Sajma knjiga. Prvi put, na Sajmu knjiga 2017. promovisao je i potpisivao svoju četvrtu knjigu „Kalendar mog detinjstva“, rađenu po ličnim sećanjima i uspomenama na odrastanje i ljude koji su ostavili trag u njegovom životu. Svoju šestu, pokazaće se i poslednju knjigu, „Knjigu koje nema“, predstavio je stotinama svojih uzbuđenih poštovalaca na Sajmu knjiga 2018. godine. On sam ju je definisao kao „bajku za decu i decu prerušenu u odrasle“.
Đorđe Balašević nedostajaće svakom ko je makar i jednu minutu udisao balkanski vazduh i verovao da je svemu što je ovde ikada bilo za strepnju i nespokoj Đorđe dao dublji, svakako anđeoski smisao.
