О томе како виде „Будућност музике у контексту нове музичке продукције у дигиталним медијима“, на Сајму медија, на панелу посвећеном овој атрактивној и актуелној теми, модератор Александар Јовановић, арт директор портала Telegraf.rs, разговарао је управо са онима од којих нема позванијих: Владимиром Граићем Грајом, композитором и директором ПГП РТС-а, Андрејем Илићем, из CEO IDJDigital Limited, и Родољубом Стојановићем, чланом УО ОФПС, директором Multimedia Musica и партнером/заступником Univerzala.

Анимирајући разговор водитељ је подсетио саговорнике на чињеницу да је пре 30 година музика у Србији била једноставно дељена на – забавњаке и народњаке. Знало се ко је ко, шта је шта, ко кога или шта слуша или не слуша, ко какву музику прави… До данас је музичка продукција еволуирала у свим аспектима – у погледу музичког израза, жанровском, у погледу медија преко којих се емитују и носача звука, да се и не говори о „терминолошком“… Да ли је могуће макар за догледну будућност предвидети у ком правцу ће музика ићи, шта ће се снимати, шта емитовати, каква ће бити улога медија?

Андреј Илић пренео је своје искуство да се све преселило на дигитал, и традиционални медији попут радија и телевизије дигитализују се у сваком смислу, стриминг сервис постаје најбитнији моменат када се говори о слушање музике, и све је то доступно малтене у делићу секунде. „Узмеш мобилни телефони и упливаш у тај свет музике, онако како желиш и како си расположен“, каже он. Класична видео продукција је примат препустила ЈуТјубу, који постаје најбитнији у целом том поретку и ми смо се томе прилагодили, заправо по диктату оних који то слушају и бирају и за које ми радимо, каже Илић. Све се иначе мења врло брзо, а има индиција, то показује и актуелно европско искуство, да ће се наредних година музика развијати у некаквом „треп“ фазону.

Он верује да је данас бавити се музиком лакше него икада, постоји и тај аутотјун моменат, јер и аматери и људи са мањком талента, али са великом вољом и љубављу, могу да уз помоћ компјутера направе нешто што ће неко да слуша и да пренесе своје емоције.

Владимир Граић Граја, као први човек издавачког „гиганта“ који се у овом контексту сматра традиционалистички оријентисаним, рекао је да је продукција његове куће делимично лимитирана и том традицијом и специфичношћу публике, која преферира мало „старије жанрове“. Могуће је, претпоставља он, да би „прелазна фаза“ ка IDJ-у, ка модернијем и актуелнијем изразу био нпр. Еуросонг са својим музичким варијантама. Као илустрацију својих трендсетерских недоумица наводи и да га његов син често критикује због нечега што ради, јер као припадник млађе генерације и музичког окружења то не разуме или једноставно не прихвата.

Родољуб Стојановић, који је представљен и као најозбиљнији институционални заступник страног репертоара (Universal), подсетио је да су некада у Лондону све делили у два каталога – први је поп а други џез и класика. Све оне различитости биле су као жанрови или поџанрови у оквиру поп-каталога, а „ми форсирамо поп жанрове“. Рекао је да „ми имамо слику потпуно идентичну онима у Лондону или Њујорку, и у било ком делу света, те не чуди велики успех који је направио IDJ на нашем тржишту“. Музичка индустрија Србије последњих пет година добија дефинисан облик управо захваљујући дигитализацији, јер постоје врло транспарентни начини кад и колики је број прегледа, колико се пара зарадило…

Стојановић је навео пример своје фирме Multimedia Music, која има највеће радње за физичку продају ЦД-ова и музичких издања, плоча итд. Каже да је слика потпуно обрнута кад је у питању продаја у односу на медијску и тржишну перцепцију. Наиме, укупан приход музичке индустрије на светском нивоу је око 40% од стриминга, 30% је физичка продаја, а 15% је дигитална продаја. Сви остали облици продаје су неупоредиво непрофитабилнији, иако је јавност убеђена да је ситуација обрнута. Физичка продаја је дупло јача у односу на прошлу годину, а у првој половини ове године дигитална продаја је, супротно уверењу већине, само 6,30 посто. Физичка продаја је захваљујући, веровали или не, плочама порасла 7%, колико и диги. Стриминг је порастао за 5% у првој половини ове године, што значи да ми и даље идемо у правцу преслушавања. Укупан музички приход аутора на светском нивоу од дигиталних права је само 2,30 посто, што значи да се много више приходује од кабловских оператера, од телевизија, радио-станица прикупљање новца него од дигиталних платформи.

Анализирајући трендове, Стојановић је рекао да не треба бежати од дигитала али да „морамо имати физички производ“ и пријављивати се у колективна друштва ради већих прихода. Све радио и телевизијске станице, на пример, данас плаћају музику колективним друштвима, а даља редистрибуција пара зависи од статуса и перцепције аутора.

Саговорници су имали различите погледе и на то које жанрове или трендове форсирати у очекивању да у блиској будућности постану мејнстрим, који су то путеви да се на главну сцену уђе брзо и да се на њој остане дуго (можда евергрин, можда coveri старих мелодија, можда неки иновативни микс жанр, можда познато име и презиме), јер за сваки од њих постоји добра аргументација. Али све то нема много смисла ако у наставку „пројекта“ нису нове идеје и нови аутори, нове инвестиције и анимирање великог броја људи. Ипак, имплицитно су били сложни да је кључни мотив исти – сигуран профит уз што је могуће виши квалитет.

С обзиром да тренутно у Републици Србији 6% укупног БДП-а доноси креативна индустрија, а да ће у скорој будућности тај проценат бити и већи, саговорници су инсистирали да се паралелно са пројекцијама музичких трендова системски пројектује и заштита ауторских права, сродна права и права произвођача, што је предуслов да та цела индустрија напредује.