Не само на нивоу теме „Утицај јутјубера на младе“, него и по аудио-визуелном доживљају (унутар) публике током трајања овог панела на Сајму медија, могуће је да, кад се сајам заврши, управо овај догађај буде макар и неформално проглашен за најинтересантнији и са највише ефектних па чак и неизречених по(р)ука. Ради се о томе да већ после петнаестак минута панела, чије је трајање „програмирано“ на око 50 минута, готово ниједно од можда и 70-80 припадника и припадница основношколске популације различитих узраста није седело на својим местима, него се што на бини што око ње бавило „својим пословима“, селфијима, који су укључивали и говорнике на бини, телефонирањем, шармантним кошкањем и другим облицима комуникације несагласним са местом и поводом. Онима који су ипак били концентрисани на сврху догађања била је то, заправо, „алтернативна делатност“, иако их је тема, ван сваке сумње, занимала. Овакав развој овог шармантног социолошко-едукативно-комуникационог хепенинга тако је врло брзо и изванредно тачно дао одговоре на многа питања и дилеме и пре него што су их учесници у панелу уопште поставили.

А међу јутјуберима на бини, за које се претпоставља или зна да имају велики утицај на младу популацију и несумњиво су јој узори, били су Александар Лештерић – Циле, Милица Перић – Ковалска, Александар Ашковић – Којот, Душан Србљак – PCaxe, Воја SuperNexus. Опуштен и неформалан разговор водио је Немања Вујчић са портала pink.rs.

Јутјубери су на самом почетку показали да су свесни да за младу генерацију представљају неку врсту идола, али да су и сами сваким даном све свеснији да то повлачи и велику одговорност. Већ и блиц тест током првих минута панела показао је да многе ствари које су јутјубери имали намеру да кажу оним што раде и чиме су се наметнули младима, ови заправо или не разумеју или их погрешно тумаче. То се односи не само на садржај нпр. клипова него и на елементарна правила властитог пристојног понашања и препоручљивог комуницирања са „клијентима“. Такође, то само по себи значи да се оно што јутјубери раде најчешће прихвата некритички, здраво за готово, без неопходног предзнања и одговарајућег критичког става.

Присутни јутјубери су у комуникацији са публиком показали солидну дозу самокритике и воље да свој ангажман прилагоде и узрастима којима се обраћају и „пожељном“ друштвеном моралу, па макар и на уштрб популарности. „Признали“ су да не постоји систем контроле ни на нивоу надлежних институција ни на нивоу платформе, па је утолико и одговорност на којој се инсистира већа и „самоиницијативна“. Јутјубер мора у сваком тренутку да има представу о томе да ли производи садржај који ће имати добру или лошу поруку за оне који га прате. Макар тај добар или лош садржај били они лично.

Како год било, показало се да је тема имала место у сајамском програму и да је на мало неочекиван али транспарентан начин оставила добре (пре)поруке.