Час „Необичне географије“ у понедељак су на Сајму књига одржали амбасадори Аустрије, Швајцарске и Немачке – Јоханес Ајгнер, Филип Ге и Аксел Дитман, као и принц Штефан од Линхенштајна. У оквиру програма „Четири земље, један језик“ они су представили своје земље и њихове мање познате специфичности, а говорили су и о књигама српских писаца које су читали. Посебно су се осврнули на дела Иве Андрића и утиске које су на њих оставиле књиге нашег нобеловца.

У занимљивом разговору са Драганом Великићем, српским писцем, учесници овог скупа рекли су да је буџет за културу Аустрије већи од буџета за војску, да је Лихтенштајн држава која нема војску и у којој се последње убиство догодило пре 20 година, да ова земља има најмању стопу криминалитета, тако да не чуди што грађани немају навику да закључавају врата.

Међу занимљивим информацијама нашла се и она да Швајцарска није само земља архитеката времена и прецизних сатова, већ и држава у којој ни један рачун не остаје неплаћен. Немци, где год да крену, трагају за изврсним немачким пецивима, а Баварци се разликују од оних који то нису по начину на који једу беле кобасице.

Филип Ге, амбасадор Швајцарске у Београду, напоменуо је да је као гимназијалац прочитао роман „На Дрини Ћуприја“, али да је Андрића читао и пред ступање на дужност у Београду, јер је његово дело одличан историјски и културолошки пресек дешавања на западном Балкану и садржи много информација важних за разумевање овог региона. Филип Ге је читао и дела Александра Тишме на француском, свом матерњем језику.

Јоханес Ајгнер, амбасадор Аустрије у Београду, рекао је да дела српских писаца нису много позната просечном љубитељу књижевности у његовој домовини, што није за похвалу а није ни у складу са квалитетом српске књижевности. Уз Андрића и Тишму, Ајгнер је рекао и да је упознат са књигама Мирослава Крлеже.

Амбасадор Немачке Аксел Дитман рекао је да га импресионира књижевност Иве Андрића, али и да нема дилеме да језик подједнако спаја и раздваја народе који га користе. Он је рекао да се у Аустрији другачије каже земичка него у Немачкој, али да им заједнички језик омогућује богату културну сарадњу. Државе које деле немачки језик имају заједничку издавачку сцену, заједничку медијску сцену, а њихови грађани могу да читају и аустријске и швајцарске новине.

Принц од Линхенштајна је напоменуо да у његовој земљи већ 150 година није било рата. Испричао је и једну анегдоту о дешавањима у прошлости, када су једном давно кренули у један рат – да не би пуцали у Прусе, њихових 80 војника је било распоређено на граници са Аустријом, а када се рат завршио било их је 81 – једног земљорадника из Тирола убедили да је лепо живети у Линхенштајну.