После једносатне дебате, учесници панела „Има ли још новинарских величина?“ закључили су да постоје „мале новинарске величине“, јер у овако малом новинарству не можемо ни да претендујемо на нешто друго. А зашто је то тако покушали су да одгонетну Игор Ћузовић, заменик главног и одговорног уредника портала Еспресо.рс, Ратко Фемић, уредник видео продукције у Адриа медиа групи и Божидар Андрејић из Данаса. Модератор је био Александар Крунић, уредник Вести на порталу Еспресо.рс.

-Подела на новинаре који су за власт и који то нису је реална, тако да је све мање великог новинарства и новинара, а све је мање и прилика за то. Некадашњи велики новинари не умеју да се изопште из једног или другог племена, а и сви остали су све мање новинари због тога. Треба напоменути и да су данас испред новинарства „Тwитер“, ФБ, ПР наступи… Иако, рецимо, са „Тwитера“ крећу битне информације, дајемо му превелики значај јер твитује 500 људи, а има 7.500 људи које то не интересује, рекао је Игор Ћузовић.

Он је напоменуо да новинари често морају да се определе да ли ће да буду читани или ће да напишу добар текст, а да је новинарство кренуло низбрдо онда када је први уредник решио да пусти читану, а не квалитетну причу. Ћузовић је поставио и питање шта рећи човеку који се на тексту задржава 15 секунди, што показују статистички подаци? Зато су данас велики они који су најгласнији на Хепију или Пинку, али и то је демократија.

Ћузовићев став је и да нема објективних и слободних медија, да су то само нијансе, баш као и у свету. Људи новинаре доживљавају као инструменте, а велико је питање да ли је еснаф довољно јак да се томе супротстави.

Ратко Фемић, уредник видео продукције у Адриа медиа групи, своје излагање почео је причом да је премијерка недавно изјавила да нема ни квалитетних ни објективних медија. Новинарства и величина јесте све мање, али их има, а се тешко виде од нових медија насталих захваљујући информационој и дигиталној револуцији.

Има и цензуре, и овде и напољу, јасно се разликују подобни од неподобних медија, а то има везе са финансијама. Прво се јавним предузећима забрани рекламирање, а онда полако отпадају и приватници. Све су то притисци и ометања, став је Ратка Фемића.

-Лако је седети и објављивати своје мишљење, али где су истраживања, јер једино такво новинарство ствара величине. За њих је потребно још неколико ствари – стаж, године, мало стила… Ја волим и да читам, не само да ми неко презентује суве податке. Проблем је и хиперпродукција, у којој је тешко видети новинарске величине. Можемо да наведемо и неке примере – не знам да ли је Славко Ћурувија у своје време био новинарска величина, али сада јесте. Тада су му спочитавали блискост ДБ-у и Мири Марковић, тешко је долазио на опозиционе медије… Или, ко зна, можда ће за 50 година и Драгана Ј. Вучићевић да буде новинарска величина, навео је Фемић.

Новинар богатог искуства – Божидар Андрејић из Данаса, рекао је да се све променило и да су сви појмови релативизовани. И у провладиним медијима има одличних новинара, а такав пример је Зоран Станојевић. Један увек добро припремљен новинар је отишао на РТС и мало ко би сада рекао да је велики.

Андрејић је рекао да је „утањио“ и израз истраживачко новинарство. Није објашњење да је тешко наћи саговорника, јер политичари и нису саговорници, већ секретарице које куцају говоре или шефови штампарија. На таквим местима прави новинари траже везе. Правом новинару нису потребни ни Вучић ни Вулин да би дошли до информација о становима.

-За Ћурувију не знам да ли је био величина јер смо вршњаци и наизменично смо један другом били уредници. Он је за мене био новинарска величина пре него што је постао оснивач медија, онда када се у Борби изборио за серију текстова о затворима у СФРЈ или за путовање у Брисел због интервјуа са дисидентом Владом Дапчевићем, рекао је Андрејић.

-Некада се градио статус успешног новинара, величине. Данас је у медијима све другачије. Данас је, на пример, притиснут простором због ограничавања оглашивача, па нам ни храброст ни добра тема не помажу, јер за седам дана, кад буде простора – биће то бајата тема. Права храброст је значајна тамо где нема ограничења.

Своју причу о новинарским величинама Андрејић је завршио изношењем става да су оне вероватно део прошлости. Можда и постоје, али су затрпане неким другим причама и за њих се не зна. Безвезе је објашњење да се нешто емитује јер народ то воли, јер ће народ заволети и друге садржаје који му буду пласирани.

Закључна реч Ратка Фемића била је да новинарске величине постоје, али да он не жели да их набраја као у споменару.

Сви учесници дебате подржали су игру речи Игора Ћузовића, који је рекао да постоје „мале новинарске величине“, јер као мало друштво које има мало новинарство не можемо ни да претендујемо на нешто друго.