Понос Београдског сајма, Београда, али и читаве Србије – Међународни београдски сајам књига, 62. по реду, свечано је отворен и са задовољством очекује све љубитеље писане речи из земље, региона и света. Готово 500 директних излагача, од којих 50 долази из иностранства, са ове култне манифестације шаље поруку – „Кључ је у књигама“.
За разлику од претходних сајмова, на којима је почасни гост увек била једна земља, специфичност овогодишње манифестације јасно се види и из самог слогана почасног госта – „Четири земље, један језик“. Земље су Немачка, Аустрија, Швајцарска и Лихтенштајн, језик је немачки.
Управо ова специфичност била је инспирација за беседе које су, на свечаном отварању, говорили и аустријски писац Карл Маркус Гаус, у име земаља немачког говорног подручја, и академик Миро Вуксановић, који је 62. Сајам књига прогласио отвореним.
КАРЛ МАРКУС ГАУС
У име почасног госта Сајма књига присутне је поздравио Карл Маркус Гаус, аустријски писац и публициста, велики познавалац књижевности средње и источне Европе и утицајни књижевни критичар на немачком говорном подручју.
Своју занимљиву беседу почео је причом о Марку Арнаутовићу, најталентованијем и стилски најоригиналнијем аустријском фудбалеру, који је пореклом Србин, али је и Аустријанац, јер је рођен и одрастао у Бечу. И поред тога што важи за необузданог човека и некога коме мањка поштовања према другима, овај фудбалер се пре три недеље, када је на утакмици против Србије постигао гол за репрезентацију Аустрије, за коју игра, није радовао са саиграчима. На свом развученом бечком дијалекту то је образложио уважавањем српског дела своје породице и поштовањем противника на терену.
Гаус је на отварању 62. Сајма књига свој говор наставио причом о још једном Србину – Вуку Караџићу, који је са Бечлијком Аном Кнаус и дванаесторо деце, у том граду живео пола века. Иако је био избеглица и син српских земљорадника који нису могли да му омогуће неко велико образовање, постао је један од највећих интелектуалаца 19. века, који је од дијалеката своје домовине обликовао српски књижевни језик, дефинисао правопис, саставио речник са преко 27 хиљада одредница и сакупио народно стваралаштво, које се до тада преносило искључиво усменим путем.
Карл Маркус Гаус поменуо је још један „слободни дух са Балкана“ – Петра Прерадовића, великог хрватског песника, који је у Бечу живео у Мађарској улици, на само неколико минута од Мароканске улице, у којој је живео Вук Караџић. У Мађарској улици, на броју 39, на зарђалој табли, „као створеној за то да је човек превиди у дивљем и усковитланом градском саобраћају“, стоји натпис „У сећање на Петра Прерадовића, великог хрватског песника“, а малим словима испод тога стоји избледела напомена каква се данас више не би могла написати, јер је свет о коме она сведочи нестао у рату и ужасу – „Поставила Југословенска академија наука и уметности“.
Ови знаменити људи, један Србин и један Хрват, упознали су се и дружили у том малом-великом свету и ценили су своје пријатељство. То итекако има смисла јер су обојица стремили истој ствари – да кроз академско и уметничко бављење језицима изведу Балкан из историјске усамљености и уведу га – у модерну.
Своју свечану беседу Гаус је наставио причом о овогодишњем слогану почасног госта – „Четири земље, један језик“, напомињући да Немачка, Швајцарска, Лихтенштајн и Аустрија учествују у заједничкој историји, али да још од средњег века имају своје особености и различит развој. То је довело до стварања бројних дијалеката, чак и неколико „варијетета немачког књижевног језика“. Али, пошто не постоји једна обавезујућа норма, већ неколико различитих варијанти стандардног језика, Гаус је рекао да је срећан што може да чита књиге аутора из Базела или Келна, али и што на његовим књигама у књижарама у Луцерну, Вадуцу или Лајпцигу нема напомене „преведено са аустријског“.
Уз пример земаља са немачког говорног подручја, Карл Маркус Гаус је рекао да не жели да Хрватима, Босанцима, Црногорцима и Србима одређује да треба да се држе онога што се раније називало српскохрватским језиком, јер бројне разлике стварају лични стил и имају изузетан значај за књижевност. Али, језичке разлике не треба продубљивати и политички увећавати, јер да је то пре 50 година урадила нека језичка комисија у Швајцарској и наложила да „швицердич“, дијалект свакодневног говора, буде и обавезујућа писана форма немачког у Швајцарској – данас би се швајцарски романи преводили да би их разумели и читаоци у Немачкој и Аустрији.
Овај део приче Гаус је повезао са почетком своје беседе. Он је рекао да на оно што је један фудбалер показао на недавној утакмици, иако се није бавио питањима песништва и језика, треба подсетити и језичку полицију – никога од нас није обликовала само једна национална култура или регионални идентитет, баш као што ни језик нема за циљ да одваја људе, већ је његов циљ да се људи споразумевају и да у речима других откривају себе.
МИРО ВУКСАНОВИЋ
Надахнут говор на свечаном отварању 62. Међународног београдског сајма књига имао је и академик Миро Вуксановић. По његовој причи недавно су листови у великим и малим земљама пренели вест о двојици људи који једини знају свој језик – ајапанеко, али не разговарају јер немају о чему. Сличну вест је неко јавио и у сеоце „у кањону чисте реке“, крај православног манастира, у коме две усамљене жене не разговарају јер су им мужеви погинули на супротним странама у рату.
У наставку говора академик је рекао да тамо где је било средиште једне од средњовековних српских држава, где настаје српска река која шездесетак година протиче кроз светску књижевност, у зимским месецима живе две особе, брат и сестра, али не разговарају. Јер, брат је свој језик назвао црногорски, а сестра није оставила свој српски, којим су говорили њихови преци и родитељи.
Следећи пример су две куће на другој обали. У једној је човек који каже да говори босански, у другој је старица чији је језик хрватски. Они су вршњаци са братом и сестром на другој обали и са женама у кањону. Када су заједно ишли у школу – учили су из истих књига, чији је темељни језик био српски, а њихови књижевници су писали истим језиком. Сада су разврстани у четири књижевности, са четири имена, на четири језика, у четири земље. Један је постао четири.
– Српски језик је мали, остали су још мањи, рекао је Вуксановић. -Од седам хиљада језика, колико их има у свету, половина је у изумирању или у опасности да нестане. Са њима ће да потоне у време мала васиона мисли и осећања. Остаће књиге, записи у камену, на папиру и дигиталним облицима, ћутљиви као смрт. Понекад и понегде, читаће их верници старина. Тако ће цивилизација несталог језика, а често то значи и целог народа, да постане егзотично знање неколико научника.
Академик је рекао да је на српском језику настала велика књижевност, која траје цео миленијум, књижевност која је имала непоновљивог народног песника и приповедача и одличне писце, а да српски књижевни и народни језик окупљају 500 хиљада речи. И поред тога, многи млади, који чекају да оду у веће и развијеније земље, лакше говоре и пишу на садашњем водећем језику него на матерњем, а под истом сенком је и читава стара Европа.
У добу у коме се губи толико језика, на Сајму књига у Београду, који ће за седам дана посетити пола милиона људи, посебни гости су четири земље и само један језик. За разлику од ситуације код нас, где је један постао четири, код њих је четири постало – један. Вуксановић је објаснио да вероватно они боље од нас знају како смо од једне земље добили неколике, још незавршеним начином, а како уместо једног језика – четири. И боље од нас виде да ће српски језик са својим савршеним писмом, које сами запостављамо, са укупном књижевношћу и наслеђем, врло брзо да уђе у зону ишчезавања. Зато је потребно да од њих и од других учимо како се штити властити језик и све што он твори.
Након тога, академик Миро Вуксановић се осврнуо на почетак свог говора:
– Упазили смо пример два човека чији је умрли језик – ајапанеко. То име сам посрбио и оживео наслов свог обраћања: А ја па неко. Чули смо о ћутању две завађене жене, разумели да брат и сестра могу да буду две нације. Не говоримо суседима да ли је наша реч њихова, гледамо некадашња имања обрасла трњем. Понављамо песникову метафору да мањи поток у већи увире и да на увиру губи своје име. Све чујемо и видимо, али не умемо увек то да тумачимо.
Своју беседу академик је завршио констатацијом да је Сајам књига савршена општа смотра одбране језика, као књига отворена за читање – што је њен једини живот. Тим речима је и Сајам прогласио – отвореним.
