Има ли још објективних медија у Србији, постоји ли новинарска независност, како су медији дошли у ситуацију да уместо информисања јавности постану пропагандни сервис власти, зашто су поједине информације толико невероватне да се често помешају са сатиричним порталом „Njuz.net“ и како да „читалац&гледалац“ разлуче шта је истина, а шта манипулација или чиста обмана, само су нека од питања су на која су одговоре потражили учесници трибине „Колико се медијима може веровати?“.

Трибину је на Сајму медија организовала Нова економија, а модератор је била Биљана Степановић, главна и одговорна уредница часописа. Она је о (не)истинама у медијима разговарала са Филипом Швармом, одговорним уредником недељника Време, Зораном Пановићем, новинаром Данаса и чланом Управног одбора РТС-а, Војиславом Жанетићем, власником маркетиншке агенције Мозаик и Љубицом Гојгић, новинарком ТВ Војводина и водитељком емисије Прави угао.

– Поражавајуће је ко се све данас зове новинаром или шта је све медиј, рекла је Љубица Гојгић. -Новинари и медији прате интерес јавности и трагају за истином, а остали се баве маркетингом и подржавају корпоративне или политичке интересе. Само довољно писмени људи праве разлику, али новине, свакао, не треба куповати само зато што су јефтине.

Објашњавајући да смо из времена информиција ушли у време забаве, Љубица Гојгић је рекла да је сада и Дневник на продају, јер они који новинарима дају плату, и то једном у 3-4 месеца, кажу да све мора да буде занимљиво, зачињено, сеxy – истина је лепа за посвећенике, а ако пиплметри не скачу – џаба је и интервју са нобеловцем. Некада није дозвољавано да глупост новинара оде у јавност, а данас се од њих тражи да буду социјално интелигентни, јер треба зарадити плате, а то је позив на аутоцензуру. Она је истакла и да данас магнати не купује медијске куће да би пласирали неке своје вести, већ да би спречили објављивање неодговарајућих информација.

Биљана Степановић желела је од Филипа Шварма да чује став о подели медија на зависне и независне, наглашавајући да их тако не деле чак ни професори факултета, јер је питање само једно – од кога или чега неки медиј зависи?

– Време постоји 27 година и, уз још неке медије, доказ је да независни медији постоје. Да би они опстали плаћа се ужасна цена – у нади да ће бити боље у њима много раде најбољи новинари, који су најмање плаћени, а боље никада неће бити. Иако знам да је тако, верујем да ће увек бити независних новинара јер је то њихова универзална потреба, тако да лажу они који кажу да нема независних.

Како се изборити са апсурдом да је тешко разграничити праву информацију од оне која припада некој рубрици Njuz.net -а, покушао је да објасни Воја Жанетић:

– Када три такмичара проведу 7 дана без телефона и интернета, само у међусобним разговорима, после тога тешко разликују праве и лажне вести. Информисање третирам као смештај, а он може бити хостел, са једном звездицим, али и луксузни хотелски апартман са пет звездица. Вести са минимум звездица нису нужно истините, али праве информације морају да се плате. Да би се направила права категоризација морају се размотрити четири димензије – да ли је медиј финансијски завистан или не, какав је начин извештавања – објективно или не, затим – пристрасно или не, и на крају – да ли се износе начне или нетачне чињенице, рекао је Жанетић.

Он је објаснио и да нам је неопходно медијско описмењавање, мада ни тада није сигуран да ће људи престати „да једу неквалитетне погачице“, што је његово поређење са неквалитетним медијима, и да ће „прећи на шкампе“, који су асоцијација за објективне и квалитетне медије.

Свој став изнео је и Зоран Пановић, који је рекао да људи и не желе дијалог и да прате медије који су њихови истомишљеници. Власт – СНС и Вучић, преузимају готово све, а новинаре и медије који постављају неугодна питања третирају као противнике. Све је као у ријалитијима – ја, ја, ја, реакције су хиперемотивне, полази се од себе, а ту нема комуникације.

– Ријалити фазон се шири и ти можеш да кажеш шта год хоћеш, али паралелни светови постоје. Погледајте само Вулина који је рекао да му је жао што је говорио истину. То је помереност, ту нема дијалога или се он схвата као – ја говорим, ти ме слушаш. У јавном мнењу влада невиђена хипокризија, људи једно раде а друго причају, а не купују ни медије који имају критички став. Није то тако тешка литература, није само за узак круг, али њу већина ипак не купује. А то су медији који дају неки степен поузданости. Новинаре је тешко лиценцирати, ту постоје неки чудни филтери – много више новинара жели да се бави ПР-ом него новинарством, закључио је Зоран Пановић.