На питања у оквиру Изузетно информативне и атрактивне теме „Медиомер – игра бројева“, покренуте на панелу у оквиру Сајма медија, одговоре из своје визуре покушали су да дају Милан Ковачевић, директор Гемиус Србија, Дарко Јованчић из Direct Media и Милоје Секулић, интернет и маркетинг консултант, Homepage. Изузетно елоквентан модератор био је стручњак за односе са јавношћу Срба Јовановић.

Као што је и најављено, учесници су изнели своје ставове, запажања и „емпиријска“ сазнања о медијским утицајима из угла оних који продају и оних који купују медијски простор, колика је стварна а колика „измишљена“ или „претпостављена“ гледаност телевизијских и слушаност радио емисија, колики су тиражи, читаност и утицај дневних новина и периодичних издања и да ли је њима могуће манипулисати, шта се у том контексту, мерљивости али и манипулативности дешава са сајтовима и порталима, бројчано у прегледима, шеровима, лајковима, да ли су и колико подаци који се дистрибуирају у великим количинама и на разним нивоима поуздани, односно да ли „најчитанији, најпосећенији и најцитиранији“ значи заиста то…

У, за „обичне“ слушаоце, надасве стручној опсервацији поменутих проблема указано је на чињеницу да се, поготово у дигиталном окружењу, ради о невероватно комплексним маркетиншким поступцима, у оквиру којих се понекад појаве стотине бројчаних параметара на основу којих треба доносити одлуке о сврсисходности или интензитету ове или оне кампање или избора овог или оног медија, овог или оног сајта… У игри (великих) бројева могуће су и не тако ретке (велике) манипулације и због тога је проблем тумачења расположивог „нумеричког“ материјала од прворазредног значаја и захтева не само напоран рад и стручност него и искуство и контекстуалне анализе. Све може да се мери, али због њихове природе, некоректна и чак нелојална тумачења резултата истраживања најтеже је а понекад и немогуће санирати.

Такво искуство и стручност поготово су неопходни у разоткривању „преварних радњи“, којима се неки медији служе да би, профита ради, „повећали“ слушаност, гледаност, читаност, посећеност, број отворених страна и слично, јер ни најсофистициранији и најефикаснији алати који се користе често нису довољни да неки „упад“ веродостојно квалификују и квантификују.

Тако се онај врх леденог брега – детаљно и веродостојно таргетирање, или формулисање и структурирање рекламе, или препорука инвеститору да у маркетиншком смислу поступи овако или онако и слично – иако сложен и у том ланцу кључни поступак, појављује као лакши део посла „одрадив“ на основу познатих и проверених параметара.

Током разговора потцртана је и једна чисто српска специфичност, која је и за њих као стручњаке напросто необјашњива. Ради се о невероватном црнилу, маркетиншко-медијском екстремизму, несхватљивим контрастима, почев од дизајна па до садржаја, који су се примили и постоје – само и само у Србији, нигде ни у ближем ни у ширем окружењу. Покушаји да се такво, сада већ трајно стање објасни, чак ни у оквиру великих могућности струке, нису били успешни, али су зато маркетиншке агенције заправо принуђене да им се из разумљивих разлога – прилагођавају. Задовољство клијената је ипак приоритетан циљ и оквир за маркетиншко деловање.

У таквом контексту, и због свега наведеног, у ситуацији када је могуће поставити лака питања, али је немогуће добити лаке и једнозначне одговоре, једногласна препорука учесника панела корисницима услуга је да, и поред неких разлога против, озбиљне послове у вези са свим тим дилемама повере – професионалцима. Можда више кошта, али сигурно боље знају шта је корисније урадити.