Први панел одржан првог дана овогодишњег, петог по реду сајма медија „Медиа Маркет“, 23. октобра 2019. године, био је посвећен „Етици у медијима“.

На главној бини хале 3 Београдског сајма размишљања на ту тему са публиком и гостима поделили су народни посланик, академик Муамер Зукорлић, председник Одбора за образовање, науку, технолошки развој и информатичко друштво, Томислав Жигманов, председник Националног савјета Хрватске националне мањине у Србији, народни посланик, књижевник и новинар, Амела Бајровић, новинар Радија Сто плус, представник НУНС-а за Нови Пазар и члан Одбора за информације Бошњачког националног вијећа, а уз модерацију Салахудина Фетића, директора Санџак Медиа групе, главног и одговорног уредника листа „Глас ислама“.

Академик Зукорлић је утврдио да у овој теми није могуће дати коначне одговоре, иако се односи на кључне принципе људскости. Етика у медијима подразумева, каже он, да новинар, медијски посленик, никада и нипошто не сме да заборави да је и даље човек односно да је поштовање елементарних принципа људскости, који су основа свеколике људске културе и цивилизације, испред сваке праксе склоне одступањима и деформацијама. Ово питање је једно од најважнијих не само за медије и новинарство већ за скоро све сегменте људског живота, поготово институционалног и јавног, јер се бави људским животима. Свест о последицама и рефлексијама информације подразумева и свест о масовном, јавном мишљењу које се њоме креира, а неодговорно понашање у том контексту нема оправдања. Наравно да овај императивни захтев за етичношћу увек покреће и проблеме механизама присиле, који овакве процесе неизоставно прате. Етичност у медијима се ипак може систематски подизати на виши ниво сталним унапређивањем свести и одгојем и то не само оних који раде у медијима него и грађана, оних који њихове услуге конзумирају. Грађани такође морају да буду оспособљени и освешћени да препознају и разликују истините од лажних вести.

Говорећи о односу „зависних“ и „независних“ медија, Зукорлић је рекао да не верује у постојање независних медија, јер увек и свугде и једни и други служе или политици или капиталу, или и једнима и другима. Етичност медијских радника, уредника и новинара, зато не треба тражити у околностима него у њима самима, у власницима медија, у њиховим личностима, они су ти који креирају концепт свог медија. Такав закључак Зукорлић је извукао и у чињеници да лично познаје многе људе од интегритета и достојанства који раде у најцрњим таблоидима, али „од нечега морају да живе“. Међутим, и у том црнилу треба да постгоје границе – ако се обрачунавате с неком темом, с неким фактором кога критикујете, нипошто не ићи на образ, на децу, на породицу…

За друштвене мреже Зукорлић тврди да су мач са две оштрице: благодат за оне чији се глас губи или је невидљив за велике медије, али је прилика за лабилне и непоуздане да се крију иза анонимности, да из те сенке вређају, прете или дезинформишу.

Амела Бајровић је указала на чињеницу да многи „етички проблеми“ заправо потичу од борбе за егзистенцију, за голи опстанак на медијском тржишту, који зависи од оглашивача, од фамозних кликова, који, опет траже сензационалност и не-вести, које производе не-личности и ту се прави етички понор из којег је тешко изаћи. У локалним срединама тај проблем је још изразитији него нпр. у Београду. Ипак, она верује да је посао информисања могуће радити поштено и одговорно и да га у противном не треба ни радити. Она је указала и на непознавање и неуважавање проблематике мањинских националних заједница, као у случају кад РТС није прихватила иницијативу за покретање „емисије на босанском језику“, јер уопште није желела да прихвати да језик под тим називом и постоји.

Говорећи о искуствима хрватске националне заједнице Томислав Жигманов је приметио да заступљеност националних мањина у медијима, пре свих престоничким националним медијима, не одражава сензитивност ове проблематике. Припадници већинског народа, каже он, о мањинама не пишу ни континуирано ни позитивно, него као о реметилачком фактору, поготово када су у питању неке проблематичне и нејасне ситуације. А припадници националних мањина су грађани као и сви други, лојални, плаћају порез, поштују законе државе… Жигманов се принципијелно заложио и за решавање „језичке проблематике“ бошњачке националне мањине, у складу са европским стандардима, како би се избегла ситуација некаквог „медијског апартхејда“. Жигманов се сложио са Зукорлићем да ни овде ни у свету нема у свету нема „типски“ идеалних медија, па ни у етичком погледу, али се етички параметри у медијима могу барем регулисати уређивачком политиком, уз напуштање представе о медију као пропагандном средству одређених интересно-политичких капитал-групација, које производе напетости и сукобе. Медијско манипулисање грађанима и уопште демократским тековинама, указује на концентрацију моћи у рукама оних који у рукама држе наше слободе, па и медијске. Улога друштвених мрежа у свему томе више је него значајна.

Амела Бајровић је нагласила али не и преценила улогу друштвених мрежа у информисању али и конкретној узајамној помоћи у многим животним (не)приликама. Исто тако, друштвене мреже у многим ситуацијама чине јавне личности доступнијима него посредством класичних медија. Овај вид масовне комуникације, међутим, пати од трајне опасности од отуђивања, па је такође веома склон етичким критикама.