Једно од тешких и све тежих питања које се данас поставља пред друштво у целини, и не само српско, и не само регионално, и не само европско, него глобално, јесте питање вршњачког насиља.

„Зашто је друг постао мета“ био је наслов панела на Сајму медија, посвећеног утицају медија на пораст вршњачког насиља. Учесници Елена Срзетић – Фрлета, социолог, Влада Арсић – новинар, писац и аутор бројних документарних филмова и серија, Марина Брашић, специјални педагог и психотерапеут, покушали су да уз помоћ модератора Иване Миленковић из Удружења „Друг није мета“.

Већ на самом почетку разговора били су на видику и закључци: вршњачког насиља има у узнемирујућем обиму, медији играју значајну улогу у и инспирисању и у дестимулисању вршњачког насиља, а најчвршћи стубови око којих се и у позитивном и у негативном смислу овај друштвени проблем врти јесу родитељи. Улога школе и других надлежних државних институција помало је скрајнута.

Водитељка је подсетила и саговорнике и публику да је за глобални проблем ова друштвена појава призната и постала део великих националних медијских кампања након самоубиства троје деце Норвешкој 1982. и сличних трагедија 1990-их година у Великој Британији. Тада се показала сва моћ медија у покретању догађања са мртве тачке.

И у нашем случају медији су оцењени као потенцијални, превентивни афирматори позитивних вредности, као подршка породици да буде активна у менталном или психолошком развоју младих, како би се избегле непријатне и чак трагичне последице.

Да би то уопште било могуће неопходно је пажљиво и брзо детектовати проблем, идентификовати насилника и жртву, па онда и једном и другом помоћи да правазиђу трауму, помоћи осталој деци, најчешће пасивним сведоцима и посматрачима, да на основу конкретних случајева извуку поуке о нужности активних позиција у животу, пријатељске и солидарне комуникације и дефинисања трајнијих вредности од оних које доводе до насиља.

Поводом медијског аспекта овог проблема, указано је на чињеницу да родитељи данас нити могу нити треба да изолују децу од помало тајновитих и родитељима непознатих комуникација, Јутјуба, Инстаграма, Фејсбука или уопште WiFi-ја, али могу да у децу усађују критички однос према свему томе па и према могућој злоупотреби медија, па самим тим и према насиљу, посебно вршњачком. Поготово кад се има у виду да насиље уопште не мора да буде изражено у физичком облику, може да буде у виду бојкота или изолације једног детета од стране групе, на друштвеној мрежи, у групи итд.

Да би родитељи уопште били у позицији да „контролишу“ комуникације своје деце, морају и сами да буду едуковани, а то је најчешће безнадежан посао. Управо у томе лежи императив да родитељи превентивно деци усађују емпатију, осећај одговорности и солидарности, свест о могућим негативним последицама на другу страну у комуникацији, али и способност и знање да се и сами одбране од „напада“, да контролишу своје профиле на друштвеним мрежама, како и сами не би постали жртве.

Наглашена је и улога традиционалних медија, доступнијих родитељима, који ту „невидљиву“ дечју активност могу да учине „видљивом“ и јаснијом, а неколико таквих случајева је и наведено.

У разговору је, а поводом одговорности родитеља, изнета и занимљива чињеница да су се за трибине посвећене безбедности на интернету, организоване за родитеље и децу заједно, родитељи пријављивали „у промилима“. Тај податак је занимљив у контексту једног – да се високотехнолошки криминал преко интернета из године у годину драматично повећава. То значи, између осталог, да родитељи своју децу доживљавају здраво за готово, као нешто што су „добили џабе или од Бога“ па их као такве и (не) треба третирати. А кад се догоди проблем углавном буде касно. (Највећи проценат педофилских фотографија које полиција заплени пореклом су управо – од родитеља, не из зле намере него због немара и несхватања ситуације!)

Генерална препорука саговорника била је да родитељи све споредне и небитне послове у животу подреде деци и њиховим потребама, да са децом деле дилеме и схватања, јер је то инвестиција која се вишеструко враћа.

На питање из публике зашто није више или није уопште наглашена одговорност школског система, државе, друштва, а јесте само родитеља, стигао је одговор да је таква одговорност недељива и да таква ништа у том смислу није могуће урадити ако то не урадимо – сви заједно