„Зашто је лоша вест постала добра вест?“ била је тема последњег панела на овогодишњем Сајму медија, а о добрим и лошим вестима, њиховом писању и пласирању, разговарали су Љиљана Булатовић, професор Факултета за културу и медије, Раде Вељановски, професор ФПН-а, Душко Вукајловић, главни и одговорни уредник дневног листа Ало и Александра Миката, новинар Новости. Модератор је била Маја Вукадиновић, професор Факултета савремених уметности.

Јасно је да је црна хроника увек била у фокусу, али никада као сада, али који су разлози за то, поред тржишних и таблоидног живота, било је прво питање на које су учесници тражили одговор.

– Ако пронађемо одговор, сви заједно конкуришемо за „Пулицера“, рекла је Љиљана Булатовић. -Медији су свуда, наметнули су стандарде, а комерцијални медији су искористили прилику и наметнули изглед насловних страна. Да би се то променило потребна је и довољно едукована публика и довољно едуковани новинари. Свака част неким новинарским школицама, али новинари морају бити темељно образовани и кључ је у етичности, јер није лако уценити људе код којих је дугорочно знање основа. Пошто се мења дух времена, морају се мењати и факултетски програми и редакцијски живот, мора се кренути у савремено новинарство.

– Публика је анестезирана мноштвом информација и није у стању да изабере најбоље за себе. Другачија понуда и алтернатива су решење, али да би публика могла да направи прави избор, и она се мора едуковати. Новинарство не може бити препуштено само себи, верујем да ћемо се вратити добрим старим постулатима. Не треба одустајати иако су проблеми наталожени, а регулаторна тела постоје и не функционишу.

Професор ФПН-а Раде Вељановски рекао је да су три нова разлога за доминацију лоших вести – сурова тржишна борба огромног броја медија, утицај различитих центара моћи и попуштање новинара под њиховим притиском, јер је то услов за опстанак на тржишту.

– Новинарство се већ дуги низ година у Србији студира на 12 места, не знам сва ни да их набројим, а нисам сигуран да су сви факултети респектабилни. Зато је и хиперпродукција медија, па неке сјајне студенте срећем у непримереним редакцијама, тамо где их нисам очекивао, а њихово објашњење да једино ти медији плаћају новинаре. Одавно заступам теорију да медији опстају на слабо плаћеним или потпуно неплаћеним новинарима, рекао је Вељановски.

Говорећи о јавном сервису, који чини група медија, професор ФПН-а је рекао да он мора да буде уравнотежен, избалансиран, да омогући слободу изражавања и да заступа јавни интерес. Информативни програм је црта која га разграничава од осталих медија, али он је, ипак, увек наклоњен власти и даје јој много више простора. Друштвене мреже су велика могућност за демократизацију јавне сфере, али оне немају утицај у складу са ширином, баш као што ни тиражи никад нису били знак квалитета.

Коментаришући регулаторна тела, Вељановски је рекао да се у законе све може уписати, намере могу да буду најбоље, али да то не значи да ће се прописи и спроводити. Најблаже речено, регулаторна тела се уздржавају да раде свој посао чак и код најочигледнијег кршења закона. Најбољи пример је власник Пинка који пред микрофоном и камерама најстрашније вређа неке људе, а не буде ни кажњен ни забрањен, чак ни опоменут. Посебна прича је што регулаторна тела не морају да чекају притужбе, могу да реагују и по службеној дужности. То не раде јер су у спрези са центрима моћи и власницима медија.

– Знам да не изгледа тако, али наша статистика говори да се међу 10 најчитанијих вести налазе бар три добре, рекао је Душко Вукајловић. -Вест и коментар ретко иду заједно и то од медија не треба ни тражити. Не можемо да каснимо, морамо да објавимо да се нешто десило, а накнадно то анализирамо. Новинарство је одувек служило некоме, било је у нечијој функцији, али ми због тога не можемо да чекамо крајњи резултат неког дешавања, да не бисмо каснили „шест година“. Знате како се каже – ако вам је до морала – идите у цркву, не у политику или у медије. Вест мора да се саопшти, кориговање иде накнадно. Нажалост, публика бира лоше вести које продају новине.

Став Александре Микате је да су уредници одговорни за стање у медијима, мада и они, наравно, имају надређене. Кључ је код њих јер они формирају личност новинара, пошто у редакције стижу млади људи без искуства. Други проблем је начин пласирања добрих вести. И њих има али се, за разлику од лоших, не пласирају на прави начин.

– Важно је рећи и да лоше вести, саопштене у правом формату, могу да постану добре вести. Пратим туризам и даћу пример из тог сегмента. Лоша вест је кад објавимо да је нека агенција преварила туристе и да су они на некој дестинацији остали незбринути. Али, кад објавимо овакву вест читају је сви – грађани, агенције, YUTA, надлежно министарство… па онда реагују и они којима је то посао, а онда уследи – добра вест, рекла је Александра Миката.