Панел „Како нас ’лече’ спин доктори“, одржан у оквиру бизнис сајма информисања, комуникација и маркетинга Медиа Маркет, покушао је да да блиц-одговоре на основне дилеме у вези са спиновањем, разликама између спина и лажне вести, могућностима и вероватноћама да се у актуелним медијским и друштвеним околностима спин препозна итд.

Учесници у панелу – доцент др Маја Вукадиновић, мр Миленко Ђурић, први магистар из области односа са јавношћу у Србији и аутор прве домаће књиге о односима с јавношћу, Миливоје Михајловић, помоћник генералног директора РТС, претходно директор Радио Београда и шеф канцеларије Владе Србије за сарадњу са медијима, и Владимир Краков, маркетиншки стручњак и преводилац књига Едварда Бернејса, „оца спиновања“ – у модерацији такође ПР стручњака Србе Јовановића, резимирали су основне појмове и проблеме у вези са овим озбиљним феноменом наше свакодневице.

За спин је, упрошћено речено, наглашено да представља приказивање „стварности“ онако и онаквом како то и каква одговара ономе ко је прави. Иако спиновање може да иде у „оба правца“ данас је неупоредиво чешћи онај негативан. Значајно је при томе правити и препознавати разлику између спина и лажне вести, које се шире много брже шире него раније. Спин подсећа на лажну вест али је комплекснији и теже уочљив. Осим тога, више нису у питању само лажне вести него и читави псеудо-догађаји, који се режирају ради неке конкретне потребе.

Констатовано је да је можда најбоља дефиниција спина – обмана. За то се данас ангажују велике екипе, велика средства, а мотив је често велики профит. Данас у медијима има веома мало тачних информација, у редакцијама су спиновању подложни сви. Иако се „велика пирамида не помера без велике потребе“, увек је спремна за дејство. Као пример је наведено да су четири последња велика рата почела управо спиновима. Једна држава је (Гватемала) готово у потпуности уништена захваљујући спину, а све у корист једне мултинационалне компаније. Едвард Бернејс, који се сматра „изумитељем“ спина, „одговоран“ је, случајно или намерно, за тај чин, јер је спин остварио статус не само потенцијалног кваритеља него и реалног уништитеља демократије. Спиновање се проширило са индустријског поља и на политику, економију, маркетинг.

Механизми за спиновање у медијима су различити, а често их уредници и новинари не препознају. Чест је случај кад се некоме дуго дотурају тачне и поготово ексклузивне информације, а онда се „неочекивано“ појави на сваки начин нетачна и усмерена на нечију корист. Спин је тешко препознати јер има и нека својства шаховске игре, у којој је потребно рачунати неколико потеза унапред. Никад није случајно што се од твита неког анонимуса направи насловна страна тиражног листа, а корист ће да се покаже накнадно. Нема кампање, укључујући и политичку и изборну, у којој нема спиновања.

Спин је објективно тешко препознати, али је медијска писменост један од начина. Новинари морају да науче да разликују све те категорије. Међутим, за анализу информација и покушај да се спин демаскира потребно је време, којега за такав озбиљан процес нема довољно. Зато се, на пример, вести понављају тако често, чак и са истоветним садржајем, да би се конзументу скренула пажња са других ствари и одузело време за анализу.

Није све ни тако једнобојно, јер има и позитивног спиновања (неке друштвене акције, попут еколошких или антиалкохоличарских), а више није ни необична појава да људи – воле да буду спиновани.

Речено је да је често спин могуће разликовати од обичне информације или чак лажне вести и по језичкој структури. Језик спина је најчешће маркетиншки, чешће користи маркетиншки него журналистички „категоријални апарат“ и стил. Спинована информација ближа је маркетиншком изражавању, скоро слогану.

Једна од одлика спина је спектакуларизација стварности, одвраћање пажње, таблоидизација садржаја, чиме се стварају пасивни корисници медија, неприпремљени за аналитички пријем тог садржаја. Пасивни конзументи садржаја нису ни вољни ни у стању да проверају такав садржај, да откривају изворе информација и реклама и њихове финансијере, а то је неопходно, јер се спиновање тако лако открива.

У случају политике, „политичаре не треба слушати него гледати шта раде“, и биће јасно шта је у њиховом деловању и говору спин а шта реална могућност.