Ponos Beogradskog sajma, Beograda, ali i čitave Srbije – Međunarodni beogradski sajam knjiga, 62. po redu, svečano je otvoren i sa zadovoljstvom očekuje sve ljubitelje pisane reči iz zemlje, regiona i sveta. Gotovo 500 direktnih izlagača, od kojih 50 dolazi iz inostranstva, sa ove kultne manifestacije šalje poruku – „Ključ je u knjigama“.
Za razliku od prethodnih sajmova, na kojima je počasni gost uvek bila jedna zemlja, specifičnost ovogodišnje manifestacije jasno se vidi i iz samog slogana počasnog gosta – „Četiri zemlje, jedan jezik“. Zemlje su Nemačka, Austrija, Švajcarska i Lihtenštajn, jezik je nemački.
Upravo ova specifičnost bila je inspiracija za besede koje su, na svečanom otvaranju, govorili i austrijski pisac Karl Markus Gaus, u ime zemalja nemačkog govornog područja, i akademik Miro Vuksanović, koji je 62. Sajam knjiga proglasio otvorenim.
KARL MARKUS GAUS
U ime počasnog gosta Sajma knjiga prisutne je pozdravio Karl Markus Gaus, austrijski pisac i publicista, veliki poznavalac književnosti srednje i istočne Evrope i uticajni književni kritičar na nemačkom govornom području.
Svoju zanimljivu besedu počeo je pričom o Marku Arnautoviću, najtalentovanijem i stilski najoriginalnijem austrijskom fudbaleru, koji je poreklom Srbin, ali je i Austrijanac, jer je rođen i odrastao u Beču. I pored toga što važi za neobuzdanog čoveka i nekoga kome manjka poštovanja prema drugima, ovaj fudbaler se pre tri nedelje, kada je na utakmici protiv Srbije postigao gol za reprezentaciju Austrije, za koju igra, nije radovao sa saigračima. Na svom razvučenom bečkom dijalektu to je obrazložio uvažavanjem srpskog dela svoje porodice i poštovanjem protivnika na terenu.
Gaus je na otvaranju 62. Sajma knjiga svoj govor nastavio pričom o još jednom Srbinu – Vuku Karadžiću, koji je sa Bečlijkom Anom Knaus i dvanaestoro dece, u tom gradu živeo pola veka. Iako je bio izbeglica i sin srpskih zemljoradnika koji nisu mogli da mu omoguće neko veliko obrazovanje, postao je jedan od najvećih intelektualaca 19. veka, koji je od dijalekata svoje domovine oblikovao srpski književni jezik, definisao pravopis, sastavio rečnik sa preko 27 hiljada odrednica i sakupio narodno stvaralaštvo, koje se do tada prenosilo isključivo usmenim putem.
Karl Markus Gaus pomenuo je još jedan „slobodni duh sa Balkana“ – Petra Preradovića, velikog hrvatskog pesnika, koji je u Beču živeo u Mađarskoj ulici, na samo nekoliko minuta od Marokanske ulice, u kojoj je živeo Vuk Karadžić. U Mađarskoj ulici, na broju 39, na zarđaloj tabli, „kao stvorenoj za to da je čovek previdi u divljem i uskovitlanom gradskom saobraćaju“, stoji natpis „U sećanje na Petra Preradovića, velikog hrvatskog pesnika“, a malim slovima ispod toga stoji izbledela napomena kakva se danas više ne bi mogla napisati, jer je svet o kome ona svedoči nestao u ratu i užasu – „Postavila Jugoslovenska akademija nauka i umetnosti“.
Ovi znameniti ljudi, jedan Srbin i jedan Hrvat, upoznali su se i družili u tom malom-velikom svetu i cenili su svoje prijateljstvo. To itekako ima smisla jer su obojica stremili istoj stvari – da kroz akademsko i umetničko bavljenje jezicima izvedu Balkan iz istorijske usamljenosti i uvedu ga – u modernu.
Svoju svečanu besedu Gaus je nastavio pričom o ovogodišnjem sloganu počasnog gosta – „Četiri zemlje, jedan jezik“, napominjući da Nemačka, Švajcarska, Lihtenštajn i Austrija učestvuju u zajedničkoj istoriji, ali da još od srednjeg veka imaju svoje osobenosti i različit razvoj. To je dovelo do stvaranja brojnih dijalekata, čak i nekoliko „varijeteta nemačkog književnog jezika“. Ali, pošto ne postoji jedna obavezujuća norma, već nekoliko različitih varijanti standardnog jezika, Gaus je rekao da je srećan što može da čita knjige autora iz Bazela ili Kelna, ali i što na njegovim knjigama u knjižarama u Lucernu, Vaducu ili Lajpcigu nema napomene „prevedeno sa austrijskog“.
Uz primer zemalja sa nemačkog govornog područja, Karl Markus Gaus je rekao da ne želi da Hrvatima, Bosancima, Crnogorcima i Srbima određuje da treba da se drže onoga što se ranije nazivalo srpskohrvatskim jezikom, jer brojne razlike stvaraju lični stil i imaju izuzetan značaj za književnost. Ali, jezičke razlike ne treba produbljivati i politički uvećavati, jer da je to pre 50 godina uradila neka jezička komisija u Švajcarskoj i naložila da „švicerdič“, dijalekt svakodnevnog govora, bude i obavezujuća pisana forma nemačkog u Švajcarskoj – danas bi se švajcarski romani prevodili da bi ih razumeli i čitaoci u Nemačkoj i Austriji.
Ovaj deo priče Gaus je povezao sa početkom svoje besede. On je rekao da na ono što je jedan fudbaler pokazao na nedavnoj utakmici, iako se nije bavio pitanjima pesništva i jezika, treba podsetiti i jezičku policiju – nikoga od nas nije oblikovala samo jedna nacionalna kultura ili regionalni identitet, baš kao što ni jezik nema za cilj da odvaja ljude, već je njegov cilj da se ljudi sporazumevaju i da u rečima drugih otkrivaju sebe.
MIRO VUKSANOVIĆ
Nadahnut govor na svečanom otvaranju 62. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga imao je i akademik Miro Vuksanović. Po njegovoj priči nedavno su listovi u velikim i malim zemljama preneli vest o dvojici ljudi koji jedini znaju svoj jezik – ajapaneko, ali ne razgovaraju jer nemaju o čemu. Sličnu vest je neko javio i u seoce „u kanjonu čiste reke“, kraj pravoslavnog manastira, u kome dve usamljene žene ne razgovaraju jer su im muževi poginuli na suprotnim stranama u ratu.
U nastavku govora akademik je rekao da tamo gde je bilo središte jedne od srednjovekovnih srpskih država, gde nastaje srpska reka koja šezdesetak godina protiče kroz svetsku književnost, u zimskim mesecima žive dve osobe, brat i sestra, ali ne razgovaraju. Jer, brat je svoj jezik nazvao crnogorski, a sestra nije ostavila svoj srpski, kojim su govorili njihovi preci i roditelji.
Sledeći primer su dve kuće na drugoj obali. U jednoj je čovek koji kaže da govori bosanski, u drugoj je starica čiji je jezik hrvatski. Oni su vršnjaci sa bratom i sestrom na drugoj obali i sa ženama u kanjonu. Kada su zajedno išli u školu – učili su iz istih knjiga, čiji je temeljni jezik bio srpski, a njihovi književnici su pisali istim jezikom. Sada su razvrstani u četiri književnosti, sa četiri imena, na četiri jezika, u četiri zemlje. Jedan je postao četiri.
– Srpski jezik je mali, ostali su još manji, rekao je Vuksanović. -Od sedam hiljada jezika, koliko ih ima u svetu, polovina je u izumiranju ili u opasnosti da nestane. Sa njima će da potone u vreme mala vasiona misli i osećanja. Ostaće knjige, zapisi u kamenu, na papiru i digitalnim oblicima, ćutljivi kao smrt. Ponekad i ponegde, čitaće ih vernici starina. Tako će civilizacija nestalog jezika, a često to znači i celog naroda, da postane egzotično znanje nekoliko naučnika.
Akademik je rekao da je na srpskom jeziku nastala velika književnost, koja traje ceo milenijum, književnost koja je imala neponovljivog narodnog pesnika i pripovedača i odlične pisce, a da srpski književni i narodni jezik okupljaju 500 hiljada reči. I pored toga, mnogi mladi, koji čekaju da odu u veće i razvijenije zemlje, lakše govore i pišu na sadašnjem vodećem jeziku nego na maternjem, a pod istom senkom je i čitava stara Evropa.
U dobu u kome se gubi toliko jezika, na Sajmu knjiga u Beogradu, koji će za sedam dana posetiti pola miliona ljudi, posebni gosti su četiri zemlje i samo jedan jezik. Za razliku od situacije kod nas, gde je jedan postao četiri, kod njih je četiri postalo – jedan. Vuksanović je objasnio da verovatno oni bolje od nas znaju kako smo od jedne zemlje dobili nekolike, još nezavršenim načinom, a kako umesto jednog jezika – četiri. I bolje od nas vide da će srpski jezik sa svojim savršenim pismom, koje sami zapostavljamo, sa ukupnom književnošću i nasleđem, vrlo brzo da uđe u zonu iščezavanja. Zato je potrebno da od njih i od drugih učimo kako se štiti vlastiti jezik i sve što on tvori.
Nakon toga, akademik Miro Vuksanović se osvrnuo na početak svog govora:
– Upazili smo primer dva čoveka čiji je umrli jezik – ajapaneko. To ime sam posrbio i oživeo naslov svog obraćanja: A ja pa neko. Čuli smo o ćutanju dve zavađene žene, razumeli da brat i sestra mogu da budu dve nacije. Ne govorimo susedima da li je naša reč njihova, gledamo nekadašnja imanja obrasla trnjem. Ponavljamo pesnikovu metaforu da manji potok u veći uvire i da na uviru gubi svoje ime. Sve čujemo i vidimo, ali ne umemo uvek to da tumačimo.
Svoju besedu akademik je završio konstatacijom da je Sajam knjiga savršena opšta smotra odbrane jezika, kao knjiga otvorena za čitanje – što je njen jedini život. Tim rečima je i Sajam proglasio – otvorenim.
