Od nezavisnosti do marketinga, pitanje je cene

Ima li još objektivnih medija u Srbiji, postoji li novinarska nezavisnost, kako su mediji došli u situaciju da umesto informisanja javnosti postanu propagandni servis vlasti, zašto su pojedine informacije toliko neverovatne da se često pomešaju sa satiričnim portalom Njuz.net i kako da “čitalac&gledalac” razluče šta je istina, a šta manipulacija ili čista obmana, samo su neka od pitanja su na koja su odgovore potražili učesnici tribine “Koliko se medijima može verovati?”.

Tribinu je na Sajmu medija organizovala Nova ekonomija, a moderator je bila Biljana Stepanović, glavna i odgovorna urednica časopisa. Ona je o (ne)istinama u medijima razgovarala sa Filipom Švarmom, odgovornim urednikom nedeljnika Vreme, Zoranom Panovićem, novinarom Danasa i članom Upravnog odbora RTS-a, Vojislavom Žanetićem, vlasnikom marketinške agencije Mozaik i Ljubicom Gojgić, novinarkom TV Vojvodina i voditeljkom emisije Pravi ugao.

– Poražavajuće je ko se sve danas zove novinarom ili šta je sve medij, rekla je Ljubica Gojgić. -Novinari i mediji prate interes javnosti i tragaju za istinom, a ostali se bave marketingom i podržavaju korporativne ili političke interese. Samo dovoljno pismeni ljudi prave razliku, ali novine, svakao, ne treba kupovati samo zato što su jeftine.

Objašnjavajući da smo iz vremena informicija ušli u vreme zabave, Ljubica Gojgić je rekla da je sada i Dnevnik na prodaju, jer oni koji novinarima daju platu, i to jednom u 3-4 meseca, kažu da sve mora da bude zanimljivo, začinjeno, sexy – istina je lepa za posvećenike, a ako piplmetri ne skaču – džaba je i intervju sa nobelovcem. Nekada nije dozvoljavano da glupost novinara ode u javnost, a danas se od njih traži da budu socijalno inteligentni, jer treba zaraditi plate, a to je poziv na autocenzuru. Ona je istakla i da danas magnati ne kupuje medijske kuće da bi plasirali neke svoje vesti, već da bi sprečili objavljivanje neodgovarajućih informacija.

Biljana Stepanović želela je od Filipa Švarma da čuje stav o podeli medija na zavisne i nezavisne, naglašavajući da ih tako ne dele čak ni profesori fakulteta, jer je pitanje samo jedno – od koga ili čega neki medij zavisi?

– Vreme postoji 27 godina i, uz još neke medije, dokaz je da nezavisni mediji postoje. Da bi oni opstali plaća se užasna cena – u nadi da će biti bolje u njima mnogo rade najbolji novinari, koji su najmanje plaćeni, a bolje nikada neće biti. Iako znam da je tako, verujem da će uvek biti nezavisnih novinara jer je to njihova univerzalna potreba, tako da lažu oni koji kažu da nema nezavisnih.

Kako se izboriti sa apsurdom da je teško razgraničiti pravu informaciju od one koja pripada nekoj rubrici Njuz.net-a, pokušao je da objasni Voja Žanetić:

– Kada tri takmičara provedu 7 dana bez telefona i interneta, samo u međusobnim razgovorima, posle toga teško razlikuju prave i lažne vesti. Informisanje tretiram kao smeštaj, a on može biti hostel, sa jednom zvezdicim, ali i luksuzni hotelski apartman sa pet zvezdica. Vesti sa minimum zvezdica nisu nužno istinite, ali prave informacije moraju da se plate. Da bi se napravila prava kategorizacija moraju se razmotriti četiri dimenzije – da li je medij finansijski zavistan ili ne, kakav je način izveštavanja – objektivno ili ne, zatim – pristrasno ili ne, i na kraju – da li se iznose načne ili netačne činjenice, rekao je Žanetić.

On je objasnio i da nam je neophodno medijsko opismenjavanje, mada ni tada nije siguran da će ljudi prestati “da jedu nekvalitetne pogačice”, što je njegovo poređenje sa nekvalitetnim medijima, i da će “preći na škampe”, koji su asocijacija za objektivne i kvalitetne medije.

Svoj stav izneo je i Zoran Panović, koji je rekao da ljudi i ne žele dijalog i da prate medije koji su njihovi istomišljenici. Vlast – SNS i Vučić, preuzimaju gotovo sve, a novinare i medije koji postavljaju neugodna pitanja tretiraju kao protivnike. Sve je kao u rijalitijima – ja, ja, ja, reakcije su hiperemotivne, polazi se od sebe, a tu nema komunikacije.

– Rijaliti fazon se širi i ti možeš da kažeš šta god hoćeš, ali paralelni svetovi postoje. Pogledajte samo Vulina koji je rekao da mu je žao što je govorio istinu. To je pomerenost, tu nema dijaloga ili se on shvata kao – ja govorim, ti me slušaš. U javnom mnenju vlada neviđena hipokrizija, ljudi jedno rade a drugo pričaju, a ne kupuju ni medije koji imaju kritički stav. Nije to tako teška literatura, nije samo za uzak krug, ali nju većina ipak ne kupuje. A to su mediji koji daju neki stepen pouzdanosti. Novinare je teško licencirati, tu postoje neki čudni filteri – mnogo više novinara želi da se bavi PR-om nego novinarstvom, zaključio je Zoran Panović.

2017-10-27T14:38:51+00:00 27.10.2017.|Media Market|